Bio je to prvi put da se najmlađi član naše male zajednice odvojio od nas. Uredno smo spakovali torbu, složili stvari po danima i još jednom zajedno prošli čitavu proceduru ponašanja u situaciji zvanoj „bez roditelja u blizini“. Mali je sa pola snage slušao završnu reč i čekao da uskoči u autobus gde su ga čekali drugari.
Razmahali smo se kao da ga ispraćamo u vojsku. Kao pravi „regrut“ otpozdravio nam je osmehom i priključio se ekipi u šaragama. OK. Prvi udar zvani rastanak preživeli smo.
Zapravo, odjenom smo postali svesni da sada imamo sve vreme ovoga sveta i da sledećih sedam dana imamo samo za nas. To osećanje nas je držalo dva dana.
Kako nas ne bi savladao sindrom neurotičnih roditelja, odlučili smo da predstojeći vikend iskoristimo za nasumični obilazak nekih vojvođanskih mesta.
Eliminisali smo auto-put i krenuli vrelim vojvođanskim drumom. Iako je bilo veoma toplo, ulice su bile žive. A kako drukčije u žitnici za vreme žetve. Prašnjavo, radno i vese-
lo. Široke ulice, uredno belo okrečena stabla, drvene klupe i pokoja muškatla u prozoru.
Kao da je vreme stalo.
Opijeni ravnicom, mirisom vrelog jula i ne tako blagom temperaturom, zaključili smo da je vreme da stanemo i okrepimo se. Stigli smo taman tamo gde je i trebalo. Da me je neko spustio tu, nikada ne bih pomislila da je to Vojvodina. Posle Fruške gore i Vršačkih planina bilo je to treće najviše mesto u Vojvodini. Ambijent je bio u skladu sa tim. Prava mala oaza prirode i osveženja. Stigli smo u Panoniju.
Naselje na dvanaest kilometara od Bačke Topole sa svega 800 stanovnika, ali i sa jezerom, dvorcem iz 1846.godine, hotelom, ogromnim parkom i svim uslovima za miran i udoban odmor.
Kada smo ušli u park, bili smo u najboljem slučaju kao Alisa u zemlji čuda. Pred nama
je bila prava četinarska šuma. Kasnije smo saznali da se tu nalazi i jedini primerak Pančićeve omorike u Vojvodini. A u centralnom delu – hrast lužnjak, platani, kesten i druge listopadne vrste. Park se nalazi pod zaštitom države i na spisku je parkova prirode Srbije. Nakon vrelog asfalta to je bilo najbolje mesto za osveženje. Šumska i prijatna klima pružila nam je šansu da se dobro odmorimo, a potom i upoznamo ostatak parka i naselja.
Nekadašnji letnjikovac grofa Arpada Falcionea, atraktivan baš kao i u vreme nastanka, danas je muzej sa autentičnim stvarima iz dvorca. Posebno su interesantni kaljeve peći, ogledala, parket i mala biblioteka koji odišu starim vremenima. Ništa manje atraktivne nisu ni zelena banket sala sa stilskim nameštajem i Vojvođanska sala s posebnim vojvođanskim šmekom.
A u samom kompleksu dvorca, na mestu gde su nekada bile konjušnice, u drugoj polovini XX izgrađen je hotel koji je početkom nove ere renoviran u skladu s potrebama savremenog čoveka.
Boravkom tamo moderan čovek se vraća tamo gde i pripada sebi i prirodi.
Ne, ovo nije ono laloško mesto gde se komunikacija svodi na „’de si? „“tu sam“; na svega petstotina metara od hotela nalazi se veštačko jezero Sava. A na Savi kupanjac i uživanjac. A ako vam kažem da je jezero poribljeno, jasno vam je da štap za pecanje treba da bude u gepeku.
Tamo smo ostali ceo dan. Toliko smo bili oduševljeni, da smo odlučili da to osećanje lagano složimo u glavi, foto-aparatu i stomaku. I znate šta je zanimljivo, pronašli smo novo mesto gde će naš najmlađi član sledećeg leta kampovati. Eto izgovora da ponovo odemo tamo.
A vi, ako vam treba mesto za predah, za jednostavnost, za prirodu, za uživanje, instant rešenje za odmor, krenite vojvođanskim drumom ka Panoniji. Oduševićete se. Ako je uspelo da smiri roditelje koji su se prvi put odvojili od deteta, smiriće i vas.
Verujte mi!
