Nekako po inerciji, naša mala ekipa kada putuje, manje-više, vuče ka zapadu Srbije. Istina, veliki smo zaljubljenici iste, i iznova i iznova joj se vraćamo. A što je više upoznajemo, sve više je i volimo. Što je, složićete se, praksa sa pravim vrednostima.

Vodeći se upravo takvim razmišljanjem, znali smo da nam upoznavanje lepote prirode Srbije zapravo tek predstoji. I nismo pogrešili. Ovih dana šetali smo istočnom Srbijom. I to samo njenim severnim delom. Iako sam znala šta nas sve očekuje, teren me je pobedio. Toliko toga smo videli da mi je par dana trebalo da sumiram misli i odlučim odakle da krenem. Stoga, odlučila sam da krenemo od starog, dobrog početka.

Poznavajući nas, bili smo, za čudo, iznenađujuće mirni. Verovatno ni sami nismo bili svesni da smo krenuli na odmor. Radni odmor.

Taj manjak euforije trajao je do prve stanice, koja je zapravo bila kapija pre ulaska u istočnu Srbiju – Smederevske tvrđave. Četvoronožni ljubimac čak ni vode nije hteo piti kada je izašao iz auta. Njuškanje i ispitivanje teritorije, što pomenutog ljubimca, što nas, ostatka ekipe, trajalo je dok nismo stigli do zidina srednjovekovnog objekta.

A onda – krenulo je početničko divljenje, koje se nastavilo na pitanje: kako su ljudi uopšte u to vreme, prva polovina XV veka, gradili tako nešto. Istina, tom problematikom se najviše bavio pater familias. Već sa vrata znali smo da će upitnost preći u oduševljenje. Ogromno dvorište u zelenilu, klupe i staza ka glavnom utvrđenju. Posle uredno kupljenih ulaznica ušli smo u srce utvrđenja, a ono u naše.

Svako je imao svoj doživljaj. Pater familias je zamišljao vitezove i očekivao kako će se svakog momenta pojaviti. Veseli tinejdžer, inspirisan pticama koje su sve vreme letele iznad nas, zamišljao je Gondolin i scene iz Gospodara prstenova. Četvoronožni ljubimac, čini mi se, bio je najbliži realnom stanju stvari – uporno je njuškao ko je sve prošao tuda, očekujući da je i ostavio neki komad hrane. Ja sam bila zbunjena. Znala sam da početak obećava i da će na ovom putovanju biti mrtva trka između fotoaparata i snimanja telefonom.

Prvo smo, poznavajući sebe i odsustvo kondicije, izabrali najstrmije stepenice, dok smo još „u formi“. Svi četvoro, predvođeni četvoronožnim ljubimcem – ko je gledao snimak na društvenim mrežama, ono intenzivno disanje, akustika je pomenutog ljubimca – stigli smo do samog vrha. A gore, sve je bolje. Pogled na Dunav. A za nas iz ravnice, Dunav je onako bečki i nestvarno plav. Kao more. Sa leve strane pomenuti evropski rečni div i pogled na dvorište. Sa desne, isti div i, ništa manje divne, zidine srednjeg veka. Htedoh malo prošetati na tu stranu, ali vidno obaveštenje „šetnja na sopstvenu odgovornost“ poručilo mi je da je rano za moje avanture i stresiranje ostatka ekipe, te sam odustala.

Krenuli smo u obilazak zidina. Divili se svakom prolazu, što se ne može reći za golubove, koji nam porodično baš nisu bliski. Ljubimac na četiri noge ih baš ne preferira. Malo smo se smejali, malo fotkali. Svako je dao svoj doprinos, što će se kasnije ispostaviti kao odličan potez, jer je svako imao neki svoj ugao i doživljaj okruženja. Što je, složićete se, skroz demokratski princip predstavljanja jednog putovanja.

Napravili smo krug i stigli na dijagonalno suprotnu stranu tvrđave. E, tu se moj neizdrž nije mogao zaustaviti. Dok je ostatak ekipe uredno čekao, moja malenkost se drvenim stepenicama – koje imaju rukohvate, verujte, važan podatak – polako pela do samog vrha. A gore, rekoh vam, sve je bolje. Pogled na tvrđavu i okolinu. Stvarno je dobar taj osećaj kada se izdigneš malo i stvari gledaš iz ptičje perspektive. Možda je glavni uzrok tog mog konstantnog pentranja zapravo činjenica da dosadašnji život – a po prirodi stvari, to se neće menjati ni ubuduće – stvari gledam iz žablje perspektive. Visina, mislim lična visina, nije mi jača strana. Al’ ne marim.

Bacila sam pogled nadole i shvatila da je strpljenje ostatka ekipe na izmaku, te sam požurila ka njima. Zatvorili smo krug do kraja tvrđave i spustili se daleko jednostavnijim i prijatnijim drvenim stepeništem, za koje je veseli tinejdžer bacio komentar da je pravljeno za ljude baš kao što smo mi. Bez kondicije i spretnosti. Nisam se našla prozvanom.

E, kada smo se spustili na početni plato, dozvolili smo sebi da malo sednemo, odćutimo i sumiramo utiske. Zanimljivo je da smo uboli vreme kada nije bilo drugih posetilaca, što će se kasnije ispostaviti kao praksa i na drugim lokalitetima. I daleko je – istina, nismo neki ekstroverti, ali nismo ni asocijalci – jednostavnije, bolje i intimnije za doživljaj i fotografisanje.

Laganom šetnjom stigli smo do izlaznih vrata ovog zdanja, puni utisaka i uverenja da ćemo se još videti.

Poruka za vas koji ste ostali do ovih redova. Sa koje god strane da dolazite, pa vam je Smederevska tvrđava ulaz sa severa, juga ili istoka, budite sigurni da kucate na prava vrata. Smederevska tvrđava i vama sa malom decom, i vama sa tinejdžerima, i vama zaljubljenim parovima, i vama u zrelim godinama, a i vama sa četvoronožnim ljubimcima, nudi prostor gde na svoj način možete doživeti srednji vek, srpski narod, istoriju… A možda pronaći i svoj mir. Dođite i uverite se sami.

Smederevska tvrđava vam može biti opcija jednodnevnog izleta, sa posetom i okrepljenjem u samom gradu Smederevu; usputna stanica – ali kojoj obavezno posvetite vreme – na proputovanju ka istočnoj Srbiji; vikend priča za odmor i reset od svakodnevice…

Istoriju Smederevske tvrđave možete saznati u razgovoru sa veštačkom inteligencijom, ali i u ličnom doživljaju i svom srcu. Pa vi birajte šta vam je drago.

Ova priča je bila iz našeg srca i tu će i ostati do nekog novog dolaska, u istoj ili izmenjenoj ekipi. Odmorite se i uživajte u Srbiji.