Ovo je priča o meni

Nastao sam dosta davno. U glavi jedne devojčice. Zapravo, to su bili moji mili koreni, koji su se u vidu jakih emocija grupisali na belom papiru. To je bio njen jedini način kojim su emocije izlazile napolje i upoznale „širu publiku“.

Kako je rasla devojčica, rastao sam i ja. Mada, nije to bilo baš tako jednostavno. Lutala je ona, poprilično. A kada se umorila od razmišljanja, kada joj je stres ozbiljno visio nad glavom, po prvi put, čula je sebe: Zašto ne verujem svome telu?, pitala se. To je bila prekretnica. I za nju i za mene.

Tražila se. Uh, baš se tražila po skrivenim mestima svoga uma, u svakodnevnim komunikacijama, u šetnjama među drvoredima, u edukacijama koje je pohađala. I onda, sasvim slučajno, kako to obično izgleda, mada — odavno smo shvatili da ništa nije slučajno — pronašla se u rečima.

Poslednji novac koji je imala od prethodnog posla uložila je u kurs digitalnog marketinga. Sa marketingom nikada nije bila na „ti“, ali „reči su moje igračke…“ su našle svoje mesto u njenoj izvedbi. Slagala ih je, onako, baš pitko i lepo, a njoj se sve to činilo kao početnička sreća.

Vremenom, neki njeni pravi ljudi su joj rekli da joj to dosta dobro ide i da se ne zaustavlja.

Te konstatacije i savete uzimala je sa dozom rezerve, jer, bože moj, to su subjektivni stavovi njenih ljudi. Ali njima nije mogla da protivureči — osećajima koje je imala kada bi slagala reči: mir, ushićenje, sreća, ispunjenost, sloboda nisu je varali. Bili su autentični i nekako pravo njeni. Odlučila je da nastavi.

Kako je volela geografiju, koju je usput i završila, onako zvanično, sa prefiksom ispred imena, odlučila je da objedini svoje ljubavi — geografiju, pisanje i životno važne emocije.