Moram da priznam, priču o Lenki sam saznala mnogo ranije nego tvoju priču. I sada kada pokušavam uporno da sumiram utiske i emocije uz najlepši kej u Srbiji, zapravo shvatam da ti uopšte nisi slučajno bila u njenom komšiluku i delila sličnu sudbinu. Lepota i ljubav. Da li je to dobra kombinacija ili breme koje ti ostaje u amanet? Bojim se da je ovo drugo u pitanju. Bila si najlepša od vas četiri i nekako bilo je logično da najviše i dobiješ. U ljubavi. U životu. A kako logika i ljubav ne idu baš pod istu kapu, neke stvari mi, istina teško, ali postaju jasnije. Teško zbog tebe. Upoznale smo se, ako se to može nazvati upoznavanjem, u ne baš lepim okolnostima. Ti si izgubila svetinju, a ja baku. „Ti si ona mladja?“ Gledala sam te iz dečije perspektive, sa očima veličine sobe u kojoj smo se nalazile i punim tuge.  Zapravo tetka, ja sam najmlađa i najmanja, ali puna velikih emocija i snažnih sećanja. Prošlo je skoro tri decenije kada smo se ponovo videle. Zapravo, prvo smo se čule i ta boja glasa govorila mi je da smo svoje. Znala sam da treba da se vidimo. „Ličiš na Nadu?!“ Ne, tetka. Ja sam ona mlađa. Okolonosti u kojima smo se srele ponovo su nosile notu istih emocija. Valjda je to tako jednostavno trebalo da bude. Ponovo si gubila svetinju. Život je tebi dao to breme, koje si i dalje, istina sve teže, ali nosila. Bila si lavica, koja je iz godine u godinu polako gubila snagu. Taj decembar te je dotukao. Živela si sa pola srca. Jedna polovina je ostala pored tebe, drugu si obilazila i tražila svakog dana. Po žezi, kiši, snegu…. U kratkim naletima izbijala je tvoja priroda. Jaka, stamena, vrcava i emotivna duša. „Bože, kakva li je nekada bila?“, nebrojeno puta mi je prošlo kroz glavu. Zašto se nismo ranije srele? Onaj telefonski razgovor me nije prevario. Imala si to nešto, što i moja svetinja nosi. Mama i ti ste isti parfem u dva pakovanja. Znala sam da smo na istoj talasnoj dužini, samo trebalo je vreme da iznivelišemo plimu i oseku. Zadivljujuće, brzo smo to uspele.