Bio je to prvi put da se najmlađi član naše male zajednice odvojio od nas. Uredno smo spakovali torbu, složili stvari po danima i još jednom zajedno prošli čitavu proceduru ponašanja u situaciji zvanoj „bez roditelja u blizini“. Mali je sa pola snage slušao završnu reč i čekao da uskoči u autobus gde su ga čekali drugari da krenu na višednevni izlet u Vojvodini.
Razmahali smo se kao da ga ispraćamo u vojsku. Kao pravi „regrut“ otpozdravio nam je osmehom i priključio se ekipi u šaragama. OK. Prvi udar, zvani rastanak, smo preživeli.
Zapravo, odjenom, onako kao iz vedra neba, postali smo svesni da sada imamo svo vreme ovoga sveta i da sledećih sedam dana imamo samo za nas. To osećanje nas je držalo čitavih dva dana, koje smo pametno iskoristili.
Kako nas ne bi savladao sindrom neurotičnih roditelja, odlučili smo da predstojeći vikend iskoristimo za nasumični izlet u Vojvodini i obilazak nekih vojvođanskih mesta.
Eliminisali smo auto-put i krenuli vrelim vojvođanskim drumom. I pored, pomenute letnje žege, ulice su bile žive. A, kada malo bolje razmislite, pa kako drugačije da bude u žitnici za vreme žetve. Prašnjavo, radno i veselo. Široke ulice, uredno belo okrečena stabla, drvene klupe i pokoja muškatla u prozoru. Kao da je vreme stalo.
Izlet u Vojvodini, ilivam Panoniji
Opijeni ravnicom, mirisom vrelog jula i ne tako blagom temperaturom, zaključili smo da je vreme da stanemo i okrepimo se. Stigli smo taman tamo gde je i trebalo. Da me je neko spustio tu, nikada ne bih pomislila da je to Vojvodina. Posle Fruške gore i Vršačkih planina bilo je to treće najviše mesto u Vojvodini. Ambijent je bio u skladu sa tim. Prava mala oaza prirode i osveženja. Stigli smo u Panoniju.
Naselje na dvanaest kilometara od Bačke Topole sa svega 800 stanovnika, ali i sa jezerom, dvorcem iz 1846.godine, hotelom, ogromnim parkom i svim uslovima za miran i udoban odmor.
Kada smo ušli u park, bili smo, u najboljem slučaju, kao Alisa u zemlji čuda. Pred nama se prostirala prava četinarska šuma. Kasnije smo saznali da se tu nalazi i jedini primerak Pančićeve omorike u Vojvodini. A u centralnom delu – hrast lužnjak, platani, kesten i neke druge listopadne vrste. Park prirode Panonija nalazi se pod zaštitom države i na spisku je parkova prirode Srbije. Nakon vrelog asfalta to je bilo najbolje mesto za osveženje. Šumska i prijatna klima pružila nam je šansu da se dobro odmorimo, a potom i upoznamo ostatak parka i naselja.
Nekadašnji letnjikovac grofa Arpada Falcionea, atraktivan baš kao i u vreme nastanka, danas je muzej sa autentičnim stvarima iz istog tog dvorca. Posebno su interesantne kaljeve peći, kao i ogledala, parket i mala biblioteka koji odišu starim vremenima. Ništa manje atraktivne su i zelena banket sala sa stilskim nameštajem i Vojvođanska sala s posebnim vojvođanskim šmekom.
A u samom kompleksu dvorca, na mestu gde su nekada bile konjušnice, u drugoj polovini XX izgrađen je hotel koji je početkom nove ere renoviran u skladu s potrebama savremenog čoveka.
Boravkom ovde, moderan čovek vraća se tamo gde i pripada – sebi i prirodi.
Ne, ovo nije ono laloško mesto gde se komunikacija svodi na „’de si? „“tu sam“. Na svega petstotina metara od hotela nalazi se veštačko jezero Sava. A na Savi, kupanjac i uživanjac. A ako vam kažem da je jezero poribljeno, jasno vam je da kada krenete na ovaj izlet u Vojvodini, štap za pecanje treba da bude u gepeku.
Ovde smo ostali ceo dan. Toliko smo bili oduševljeni, da smo odlučili da to osećanje lagano složimo u glavi, foto-aparatu i stomaku. I znate šta je zanimljivo? Pronašli smo novo mesto gde će naš najmlađi član sledećeg leta kampovati. Eto izgovora da ponovo odemo tamo.
A vi, ako vam treba mesto za predah, za jednostavnost, za prirodu, za uživanje, instant rešenje za odmor, krenite vojvođanskim drumom na izlet ka Panoniji. Oduševićete se. Ako je uspelo da smiri roditelje koji su se prvi put odvojili od jedinca, smiriće i vas. Budite sigurni u to.
