Kako mi je Miholjsko leto nahranilo dušu

Dani visokog napona

Već neko vreme, nekako mi tako lakše da upakujem ovu godinu i kusur iza nas, živimo drugačije. I nije nam baš za zavideti. Nije li tako? Istina, mi kao narod navikli smo da živimo u vanrednim situacijama tako da ovo nije ništa novo. Ponekad se zapitam da li bi uopšte bili spremni da živimo u normalnim okolnostima. Da ne vrdamo istini, još kako bi znali i još kako nam je normalnost potrebna.
Ovih dana, kao produkt svih tih da im ne pominjem ime situacija, ozbiljno sam upala u dilemu šta sa dušom raditi. Nećete mi verovati, ali onako, usput, baš kao što ono i zna da uradi, miholjsko leto mi je dalo odgovor.

Miholjsko leto i prosvetljenje

Obilje teških tema, reči, situacija skupili su mi se u ovu moju probeharanu glavu. Da ne bude zabune, niko me u to nije uvukao, sama sam se uplela u dileme i pitanja. Na stranu što mi nije strano da razmišljam, prosipam, dosipam, ali, složićete se da su male šanse da u toku dana ne dođemo u kontakt sa, ne baš tako lepim, vestima. Čak i ako pogasite sve moguće stranice i grupe na društvenim mrežama, eto nekog pitanja na viber grupi roditelja, komentara od komšinice ili zvuka hitne. Taman dovoljno da se mašinerija u glavi pripremi na verglo. No, kako god i šta god, ovih dana mene je dovelo do neke težine u grudima, sete i zaključka da duša nije nimalo laka. Zapravo, veoma je zahtevna, ali i potcenjena.

Puno ljudi je otišlo, napustilo nas u poslednje vreme. I nekako većina njih imala je sličan pogled na život i ljude oko sebe. Pomagali su onima kojima je pomoć bila potrebna, zasmejavali one kojima je osmeh nedostajao, ali i grlili one koji su patili za bliskošću. Davali su se nesebično i neizmerno. Bili su duševni i ta duša ih je napustila. Ili se potrošila? To me je zabolelo, rastužilo, ali i uplašilo. Po ko zna koji put i onako dečije dođoh do „nije fer“ zaključka. Ne isplati se. Opasno se trguje i igra sa dušom, a ona nije na ti sa tim stvarima. A vala i tvrdoglava je.

Zaboravih se u celoj priči, zapletoh, ali i taman na vreme i otreznih. Prosvetljenje je došlo jednog lepog miholjskog dana. Klinac je kasnio iz škole. Čekajući ga na uobičajenom mestu, dozvolila sam sebi da sednem na obližnju klupu i iskuliram na suncu. Bilo je lepo, svetlo i prijatno toplo. Lišće se uveliko žutelo, crvenelo i zelenelo. Nikada mi nije bilo jasno kako se te boje tako dobro uklapaju i preklapaju. Nebo je bilo mirno, tirkizno plavo i smirujuće.

Opet sam, a obećala sam da neću, u svakodnevnom trčanju zaboravila da se osvrnem oko sebe. Ovaj prizor nije nastao sada. Tu je, sigurna sam, već par dana. Bila sam zahvalna što me je sačekao. To mi je bilo potrebno. Prirodni relaks i dobra energija podsetili su me da svako od nas ima svoju dušu i da bez nje ne može. Nekome dušu pokreće moć, nekome prestiž, nekome uspeh, a nekome mir i empatija. Ne vredi. Možemo mi bežati od nje, ljutiti se, odricati, ona je deo nas i bez nje smo ništa.

Mirna vam duša

Sačekavši klinca, oboje smo krenuli u kraću šetnju. Lišće je šuškalo pod nogama, deran se smejao pticama koje su se dale u opasnu cvrkut polemiku, a ja sam upijala toplinu, zvuke, boje. Hranila sam dušu i obećala da ćemo se čuvati. Ona meni neće dati da pokleknem, a ja njoj da me ostavi.

Veoma često jedna od kuma i ja, zaključke smo potpisivale sa „Mirna mi duša“ i tako bi se i osećale. Uostalom, baš kao i sve srodne kumovske duše. Tako i tog miholjskog dana, Bogu hvala, smirih i nahranih dušu.

Nema tu velike polemike dragi ljudi, tvrdim vam, evo iz navedenog iskustva.

Teško je vreme za izvođenje kategoričnih zaključaka, razvijanje životnih teorija, traženja i razotkrivanja pravde. Suštinski prilično je sve jednostavno, samo nam je potrebna čista, prirodna energija koja će nas podsetiti, osnažiti i vratiti sebi. Onda ćemo znati šta sa sobom i dušom.

Iskoristite ovo Miholjsko leto i „to prkosno Sunce pred zimu“ i krenite u obilazak kraja, parka, reke, tvrđave. Uzmite telefon, ali ne za društvene mreže, nego za ikonicu kamericu i fotkajte. Možda proradi i vaša ruska duša, za koju, gle, i ne znate da čuči u vama. Nikada se ne zna. Videćete biće tu svakakvih boja, koje će vas puniti sada, ali i svakog tmurnog dana. O,da. Biće i takvih dana naravno, nismo deca, a sve ovo je život.

Čuvajte se, punite se, ali i praznite. Ok, možete malo i da skrenete s’ puta, zapravo to je nekada i zdravo pametno, ali ne preterujte. I ne dajte dušu, bez nje smo izgubljeni.

Mirna vam duša dragi ljudi.