Bio je to jedan, po toploti, dan sličan ovim današnjim, prvim letnjim danima. Upravo me je taj osećaj da ne znate šta ćete od sebe, da nemate nigde mira i da vam je svaka šansa da pronađete neko pogodno mesto za rashlađivanje misaona imenica, vratilo u taj avgustovski dan.
Boravili smo na Zlataru i svaki dan bio nam je isplaniran. Tog, ispostaviće se kasnije, jednog od najtoplijih dana leta, odlučili smo da krenemo nešto južnije. A južnije, sve toplije. Prošli smo Prijepolje i na nekih 17 kilometara, izdvojio se put za selo Sopotnica. Silaskom za prometnog puta, raspoloženje prokuvalih putnika, počelo je da vodi ka opuštanju. A, kada smo se našli među zelenilom gustog drveća bukve, jasno je bilo da će i temperatura početi da radi za nas. I radila je. Ali, radio je i adrenalin. Pitate se zašto? Zato što je put bio vijugav, a ako ste od onih kod kojih kada vijugavo i nepozanto spojite u jedno, bivaju malko uzdržani. Jasno vam je o čemu pričam.
Ne brinite. Put je čist, dobar i kao takav siguran, što je pokazala i opuštenost vozača, četvoronožnog prijatelja i mlađeg pripadnika naše ekipe, koji su se oduševljavali lepotom prirode kroz koju smo, kako bi to rekao mlađi član ekipe, driftali.
Spomenik prirode - slapovi Sopotnice
Kada smo se konačno popeli, nastupilo je moje vreme. Parkirali smo auto i krenuli peške. Pred nama je bila tabla koja nam je poželela dobrodošlicu i zvanično obavestila da se nalazimo na području spomenika prirode slapovi Sopotnice. Odmah iza table nalazila se staza, prekrivena krošnjama drveća, koja nas je vodila put Sopotnice. Iako smo sporadično nailazili na delove gde se sunce probijalo i podsećalo nas na visoke temperature, naša opijenost prirodom ubedljivo je vodila nad opijenošću toplotom. Dok su se sa leve strane staze nalazile padine Jadovnika, sa desne su se povremeno otvarali pogledi na livade, razbacane kuće, oivičene drvenim ogradama.
Prizor kao nekad je prva asocijacija kada vidite takav spoj prirode i života u njoj. A, onda potajno i neka čežnja za prošlim, toplim vremenima, za kojima svi, manje više, žalimo i težimo u ovom današnjem užurbanom životu. Iako već u sledećoj misli, priznajemo da život u baš ovakvim područjima zna biti težak i izazovan, posebno u hladnijem delu godine i da romantika tada, dobija jedan novi izgled.
Ostaje nam da zaključimo da mir i sreću treba tražiti tamo gde nam srce stanuje, a ovakva mesta nam mogu pomoći da se napunimo dobrom energijom i što lakše i jednostavnije nađemo svoj puta do mira.
Po zaključku ste mišljenja da smo na kraju ovog puta, zar ne? Ne brinite. Ovo je tek početak lepote koji vam slapovi Sopotnice mogu pružiti.
Vodopadi Sopotnice
Izlazak sa staze otvorio nam je put ka širokom prostoru, gde je dominirao pogled kao na dlanu na sav onaj spoj prirode, koju smo u delovima na stazi, pokušavali da skupimo u jednu sliku. A, zatim, čuli smo najlepšu buku toga leta. U ovom kraju to nazivaju sopot. Pogađate. Ispred nas je bio vodopad reke koja pravi buku. Tik pred nama obrušavali su se slapovi Sopotnice.
Na pola puta do vrha, nalazio se drveni most, koji je bio pravo mesto za fotografisanje i hvatanje najlepšeg dela vodopada. Mada, teško je reći koji deo je najlepši, posebno, ukoliko se ne zaustavite na ovom mostiću, nego krenete dalje ka vrhu. Stariji i mlađi član ekipe i veseli četvoronožni prijatelj, ostali su da uživaju i hvatanju kapljica, koje su kao prirodni klima uređaj obavljale svoju funkciju rashlađivanja.
Kao član ekipe koga uvek zanima šta je iza i kako sve to funkcioniše, i u ovom slučaju krenula sam dalje, ne bi li došla do još nekih saznanja, uvida i fotografija. Istina malo nezgodan put, ali ako vam kažem da sam na istom srela mlađe generacije, čitajte klince i pripadnike trećeg doba, složićete se da je staza krajnje korektna.
Korak po korak stigla sam do najviših slapova koji su nastajali od toka koji je lagano tekao šumom i izvirao ko zna gde. Zelenilo, prijatno osveženje i mir koga tiho narušava tok Sopotnice, podsetio me je koliko je prirodna lepa, moćna i jednostavna. Bez šminke, fotošopa, čista i autentična, lenjo je žuborila i tražila put kojim će se spustiti, prizemljiti, nama pokazati, a potom oteći u Lim.
Budući da protiče kroz kraške delove planine Jadovnik, Sopotnica pravi bigrene pregrade preko kojih se obrušava voda i pravi slapove ili vodopade. Ima ih osam, među kojima je „Veliki vodopad“ visine 25 metara najeći, dok i ostali, svojim visinama od 19, 20 metara, ne zaostaju.
Veliku atraktivnost Sopotnice čini i visinska razlika od 1150 metara gde se nalazi izvor, do 465 metara nadmorske visine gde se nalazi ušće.
Ako znamo da sam kompleks čine kraška vrela, izvori, bigrene terase, a tome dodamo da se ovde taloži i siga, kamen koji se koristio za izgradnju manastira Mileševa, Sopoćani, Davidovica i „Na Drini ćuprija“, jasno vam je kolikom energijom zrači ovaj prostor.
Opijena vazduhom, zvukom, ali i okupana vodom najvećeg vodopada, u potpunom zen stanju, vratila sam se mojoj ekipi koja je bila puna energije. Naime, boravkom pored vodopada prikupili su sve one negativne jone, koji su im svaku ćeliju toliko ispunili kiseonikom da će ponovni silazak onim krivudavim putem, biti još zanimljiviji. Njima zanimljiviji.
Sopotnica na dlanu
Silaskom u samo podnožje Sopotnice, drznuli smo se da njenu lepotu i konzumiramo. Ne šalim se. Obližnji radnik u turističkom punktu, potvrdio nam je informaciju koja je stajala pored toka – voda je za piće i da se slobodno možemo poslužiti istom. To što je bila pitka i hladna, ni u kom slučaju ne može se porediti sa onim, opet, kao nekad osećajem, da slobodno možeš piti vodu iz dlana iz reke. Kakva sloboda. Kakva sreća. I kakvo prosvetljenje – koliko je čoveku malo potrebno da oseti sreću, a koliko malo mu je u ovom vremenu to postalo strano, nezamislivo i nedostupno. Biće da smo neke konce negde zagubili i pokidali kada je priroda i njeno čuvanje u pitanju. Trebaće nam vremena da iste te konce pohvatamo, povežemo, vratimo na staro i sačuvamo baš kao na slapovima Sopotnice.
Još dugo smo sedeli ovde, posmatrali šta je sve u stanju priroda da stvori i ostali u nadi da će sve biti ovako i sledeći put kada dođemo. Šta? Mislili ste da je to – to? Teško, a u to ćete se uveriti i sami kada dođete ovde, oslušnete, probate i vidite. Istina, već posle prve posete imaćete toliko emocija i adrenalina u sebi, da onaj vijugavi put nećete ni osetiti u povratku. Ali, potrebu da se opet vratite, sigurna sam da ćete imati.
A, mi? Zen faza je potrajala sve do Nove Varoši, gde smo nastavili sa planovima i idejama za nove lokalitete i nove lepote prirode Srbije, nadajući se da će biti jednako lepe baš kao slapovi Sopotnice.
